Статья Н.Д. Блудилиной опубликована в сербском журнале "Дан"

Статья доступна онлайн. первая часть. вторая часть. третья часть. четвертая часть. пятая часть. шестая часть. седьмая часть. восьмая часть. 

Оригинальная публикация: Литературные взаимосвязи России XVIII-XIX вв.: по материалам российских и зарубежных архивохранилищ [Текст] / Российская акад. наук, Ин-т мировой лит. им. А. М. Горького ; [отв. редакторы: Н. Д. Блудилина, М. И. Щербакова]. - Москва : У Никитских ворот, 2015. - 591, [3] с.; 20 см.; ISBN 978-5-00095-092-0 : 500 экз.

Воспроизведение публикации: 

DUHOVNE VEZE RUSIJE I SRBIJEPutovanja u RusijuNatalija Danilovna Bludilina, doktor filoloških nauka iz Moskve, u svojoj studiji o pomoći Rusije srpskim zemljama za vrijeme vladavine Petra Velikog, od kraja XVII do prve četvrtine XVIII vijeka, publikovala je istorijska dokumenta, koja ukazuju na uzajamne veze koje su ostvarivane na duhovnom i kulturnom polju, i analizirala vojno-političku situaciju, koja je bila složena i dramatična i u jedoj i u drugoj državiRu­ski i srp­ski na­rod je od isko­na po­ve­zi­va­la za­jed­nič­ka pra­vo­slav­na vje­ra, slo­ven­ski kul­tur­ni ko­ri­je­ni, na­ci­o­nal­ne tra­di­ci­je i isto­rij­sko na­sle­đe, ko­je je bi­lo pre­pu­no dra­ma­tič­nih do­ga­đa­ja. Još u XVI vi­je­ku su bi­li po­lo­že­ni te­me­lji čvr­stom pri­ja­telj­stvu i mno­go­stra­nim uza­jam­nim od­no­si­ma. Pr­vi za­pis o zva­nič­noj po­sje­ti srp­skih du­hov­nih li­ca Mo­skvi da­ti­ra još iz 1509. go­di­ne, ko­ji je sa­ču­van kao je­din­stven po svom zna­ča­ju, i na­la­zi se u knji­zi Upra­ve za ino­stra­ne po­slo­ve iz XVI vi­je­ka. Ru­si­ja je po­dr­ža­va­la Sr­bi­ju u to­ku XVI i XVII sto­lje­ća, u stva­ri kad im je bi­lo naj­te­že, da­ju­ći sve­šte­ni­ci­ma, ko­ji su do­la­zi­li, po­moć u nov­cu, iko­ne, cr­kve­ne knji­ge, stva­ri i opre­mu za srp­ske ma­na­sti­re i odje­ću za sve­šte­na li­ca. Iza­sla­ni­ci iz srp­skih ma­na­sti­ra če­sto su bi­va­li u go­sti­ma, is­po­čet­ka u Mo­skvi, a ka­sni­je u Pe­ter­bur­gu i tra­ži­li po­moć i po­kro­vi­telj­stvo od ru­skih ca­re­va. Kra­jem XVII i po­čet­kom XVI­II vi­je­ka me­đu­sob­ni od­no­si pra­vo­slav­nih dr­ža­va na Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu ima­li su po­se­ban ka­rak­ter, za raz­li­ku od di­plo­mat­skih ve­za sa dru­gim dr­ža­va­ma u Evro­pi. 
Ru­si­ja je u no­vim ge­o­po­li­tič­kim uslo­vi­ma uze­la po­no­vo na se­be oba­ve­ze za ču­va­nje i ši­re­nje pra­vo­sla­vlja i na­sta­vi­la, kao u sta­rim vre­me­ni­ma, da bu­de po­kro­vi­telj srp­skim cr­kve­nim i kul­tur­nim cen­tri­ma pra­vo­sla­vlja na Bal­ka­nu. Pra­vo­slav­ni slo­ven­ski na­ro­di, ko­ji su bi­li po­ko­re­ni od Tu­ra­ka – Osman­li­ja, ta­da su ima­li po­seb­no iz­ra­že­no osje­ća­nje i po­tre­bu za za­šti­tom i po­mo­ći od moć­nog i uti­caj­nog po­kro­vi­te­lja za oču­va­nje svo­je kul­tu­re, re­li­gi­je i isto­ri­je. Tur­ski po­ro­blji­va­či su stal­no pu­sto­ši­li i ra­za­ra­li srp­ske ze­mlje, a po­seb­no pra­vo­slav­ne cr­kve i ma­na­sti­re, ko­ji su bi­li pre­vi­še mr­ski ne­pri­ja­telj­skim mu­sli­man­skim fa­na­ti­ci­ma, pa im je bio po­tre­ban no­vac za nji­ho­vu ob­no­vu ili po­nov­nu iz­grad­nju, za na­bav­ku bo­go­slov­skih knji­ga, cr­kve­ne opre­me i odje­će i ra­znih stva­ri za ma­na­sti­re. 
Srp­ska cr­kve­na li­ca su do­vo­zi­la „mi­lo­sti­nju“ iz Ru­si­je, a ovaj na­ziv po­ti­če još iz sta­rih vre­me­na, tj. kra­jem XVI i po­čet­kom XVII vi­je­ka ta­ko su na­zi­va­li pri­lo­ge, da­ro­ve i sve što se od­no­si­lo na cr­kve­ne stva­ri, cr­kve­nu odje­ću, re­li­gij­ske knji­ge i svu osta­lu ma­te­ri­jal­nu i nov­ča­nu po­moć. Ti pri­lo­zi, da­ro­vi ili „mi­lo­sti­nja“ od ru­skih ca­re­va i Ru­si­je, ka­ko je to ra­ni­je sa raz­lo­gom bi­lo pri­mi­je­će­no od is­tra­ži­va­ča, „sma­tra­ni su kao sa­mi­lost, mi­lo­sr­đe, bla­go­na­klo­nost, sa­o­sje­ća­nje i po­seb­no ras­po­lo­že­nje pre­ma pra­vo­slav­nim na­ro­di­ma, ko­ji se na­la­ze u za­vi­sno­sti od Oto­man­ske im­pe­ri­je. U Ru­si­ju su do­la­zi­le de­le­ga­ci­je i iza­sla­ni­ci pra­vo­slav­nih ma­na­sti­ra i cr­ka­va iz srp­skih (grč­kih, bu­gar­skih, vla­ških) ze­ma­lja za ma­te­ri­jal­nu po­dr­šku i du­hov­no po­kro­vi­telj­stvo. Nji­ho­vi da­ro­vi ru­skom tro­nu se ni­je­su od­li­ko­va­li po­seb­nim bo­gat­stvom i ras­ko­šno­šću, kao am­ba­sa­dor­ski da­ro­vi iz evrop­skih ze­ma­lja, ko­ji se i da­nas ču­va­ju u Oru­žnoj pa­la­ti u Kre­mlju. Srp­sko (grč­ko, bu­gar­sko, vla­ško) sve­šten­stvo je do­no­si­lo u ru­sku dr­ža­vu cr­kve­ne re­li­kvi­je i sve­ti­nje, oko ko­jih su se oku­plja­li vjer­ni­ci ci­je­log is­toč­no­hri­šćan­skog svi­je­ta sa Bal­ka­na i Ru­si­je. Du­hov­na vri­jed­nost do­ne­se­nih sve­ti­nja bi­la je ne­u­po­re­di­vo ve­ća od svih ras­ko­šnih ma­te­ri­jal­nih da­ro­va za re­li­gi­o­zno shva­ta­nje u tom vre­me­nu. Mo­skva je („Tre­ći Rim“ i „Dru­gi Je­ru­sa­lim“) kao sta­ra pre­sto­ni­ca Ru­si­je i glav­na pra­vo­slav­na dr­ža­va u svi­je­tu, sti­ca­la za­jed­no sa nji­ma sve­tost, pre­tva­ra­ju­ći se u „bo­go­ču­va­ju­ći grad“. 
Ulo­gu ču­va­ra isto­ri­je, tra­di­ci­je i vje­re srp­skog na­ro­da pri­hva­ti­li su na se­be naj­ču­ve­ni­ji ma­na­sti­ri u srp­skim ze­mlja­ma i po­sta­li kul­tur­ni i du­hov­ni cen­tri srp­skog na­ro­da, ko­ji je po­ro­bi­la Oto­man­ska im­pe­ri­ja i ko­ji je po­vre­me­no gu­bio dr­žav­nu cje­lo­vi­tost i je­din­stvo. Srp­ski cr­kve­ni vje­ro­do­stoj­ni­ci su se na­da­li po­mo­ći od Mo­ske i ru­skog ca­ra i oni su sa­mo tu na­la­zi­li ra­zu­mi­je­va­nje i po­dr­šku. U svo­jim mol­ba­ma i pi­smi­ma oni su pi­sa­li: „Mi ne­ma­mo po­mo­ći ni od ko­ga, osim Bo­ga i te­be pra­vo­slav­nog ca­ra“. 
Srp­ski isto­ri­čar pra­vo­slav­ne cr­kve D. Jak­šić pri­mi­je­tio je „kao što pče­le, sa­ku­plja­ju­ći cvjet­ne so­ko­ve za med, vr­še istvre­me­no i opra­ši­va­nje i ras­plo­đa­va­nje tog cvi­je­ća i bi­lja­ka“, ta­ko su srp­ska cr­kve­na li­ca, do­la­ze­ći u Mo­skvu kod ru­skog ca­ra za ma­te­ri­jal­nu i du­hov­nu po­moć, „vra­ća­li u ži­vot duh sve­tog pra­vo­sla­vlja u svo­ju do­mo­vi­nu, pod­gri­ja­va­li na­du srp­skom na­ro­du, tje­še­ći ga u naj­te­žim mo­men­ti­ma i stra­da­nji­ma“. Mno­gi na­uč­ni­ci su sa raz­lo­gom mno­go pu­ta na­gla­ša­va­li ovaj od­nos, jer je ru­ski i srp­ski na­rod ob­je­di­nja­va­lo pra­vo­sla­vlje, kul­tu­ra, tra­di­ci­ja, za­jed­nič­ki du­hov­ni ži­vot, knji­žev­nost, slič­no pi­smo i je­zik. Za­jed­nič­ki je­zik i vje­ra su da­va­li mo­guć­nost za raz­mje­nu cr­kve­nih knji­ga i knji­ga za opi­sme­nja­va­nje. Srp­ska cr­kve­na li­ca su naj­vi­še do­vo­zi­la iz Mo­skve, osim knji­ga, cr­kve­ne stva­ri, cr­kve­nu odje­ću i sku­po­cje­ne po­klo­ne. 
(Na­sta­vi­će se)

PRE­VEO I PRI­RE­DIO: 
VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ 

Вторая часть

Put je bio dug i opasanNatalija Danilovna Bludilina, doktor filoloških nauka iz Moskve, u svojoj studiji o pomoći Rusije srpskim zemljama za vrijeme vladavine Petra Velikog, od kraja XVII do prve četvrtine XVIII vijeka, publikovala je istorijska dokumenta, koja ukazuju na uzajamne veze koje su ostvarivane na duhovnom i kulturnom polju, i analizirala vojno-političku situaciju, koja je bila složena i dramatična i u jedoj i u drugoj državiPRE­VEO I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ 

Ma­na­stir­ski iza­sla­ni­ci iz ju­go­i­stoč­ne Evro­pe mo­ra­li su da pre­đu ogrom­na ra­sto­ja­nja da bi do­šli do ca­re­vih da­ro­va. Du­gi put iz srp­skih ze­ma­lja do Ru­si­je pro­la­zio je te­ri­to­ri­ja­ma tu­đih dr­ža­va. Ako se išlo kop­nom, mo­ra­li su da pro­đu kroz Austri­ju, Ma­đar­sku, Nje­mač­ku, Polj­sku i Vla­šku oblast na gra­ni­ci sa Ukra­ji­nom. Do­la­zi­li su i Sre­do­zem­nim mo­rem pre­ko Grč­ke, ko­ju su bi­li oku­pi­ra­li Tur­ci, pro­la­ze­ći kroz mo­re­u­ze, ko­je je kon­tro­li­sa­la Oto­man­ska im­pe­ri­ja, a on­da Cr­nim mo­rem do Kri­ma, ko­ji je bio pod vla­šću ta­tar­skih ha­no­va. Pu­to­va­lo se po ne­ko­li­ko mje­se­ci, a po­ne­kad i pu­nu go­di­nu. Put je bio na­po­ran i pun opa­sno­sti. Zah­ti­je­vao je od srp­skih put­ni­ka fi­zič­ku iz­dr­žlji­vost, ve­li­ku hra­brost, ne­po­ko­le­blji­vost i do­vi­tlji­vost. Ve­o­ma če­sto su ho­do­ča­sni­ci bi­li na­pa­da­ni od raz­boj­ni­ka, a po­seb­no od tur­skih voj­nih če­ta i za­to ni­je­su svi uspi­je­va­li da stig­nu do Mo­skve. Ne­ki su se vra­ća­li ku­ći, ne­ke su za­ro­blja­va­li, a ne­ki su osta­vlja­li svoj ži­vot u tu­đi­ni. Ali, ve­ći­na se spa­sa­va­la, za­hva­lju­ju­ći Bož­joj po­mo­ći i mo­li­tva­ma sve­tim za­štit­ni­ci­ma i spa­si­te­lji­ma. O sve­mu ovo­me pi­še u dra­ma­tič­nim opi­si­ma ra­znih do­ga­đa­ja i jar­ko osvi­je­tlje­nim de­ta­lji­ma sa tih pu­to­va­nja, ko­ji se na­la­ze u knji­zi Upra­ve za ino­stra­ne po­slo­ve. 
Srp­ski put­ni­ci su se oku­plja­li u Ki­je­vu, za­tim su na­sta­vlja­li put do Pri­lu­ke i kao ne­ka­da u sta­ra vre­me­na pra­vi­li pre­dah kod Gu­stin­skog ma­na­sti­ra, a oda­tle od­la­zi­li do Pu­ti­vlja i ta­ko sti­za­li do ru­ske gra­ni­ce, gdje su ih sa­če­ki­va­le voj­ne star­je­ši­ne. U XVI vi­je­ku, po­sli­je stva­ra­nja het­man­ske vla­sti u Ma­lo­ru­si­ji, srp­ski put­ni­ci su pu­to­va­li pre­ko Ki­je­va i Ba­tu­ri­na, gdje su mo­ra­li da do­bi­ju pro­pu­sni­cu od het­ma­na. Po­čet­kom XVI­II vi­je­ka, sa stva­ra­njem Ki­jev­ske gu­ber­ni­je, Sevsk je po­stao po­gra­nič­ni grad sa Ru­si­jom, gdje su do­bi­ja­li pro­pu­sni­ce od ki­jev­skog gu­ber­na­to­ra. 
U pri­hva­ti­li­štu, gdje su bi­li smje­šte­ni ho­do­ča­sni­ci, voj­ne star­je­ši­ne i či­nov­ni­ci su is­pi­ti­va­li i pro­vje­ra­va­li srp­ske sve­šte­ni­ke, iz ko­jih su ma­na­sti­ra do­šli, ku­da su do­šli i šta su vi­dje­li to­kom pu­to­va­nja u tu­đim ze­mlja­ma, ka­kve pi­sme­ne po­ru­ke no­se, ima­ju li odo­bre­nje o sa­gla­sno­sti ru­skog ca­ra za da­lji pro­la­zak do Mo­skve, ka­kve po­klo­ne no­se sa so­bom, a ta­ko­đe, pi­ta­li su pri­do­šle Sr­be o voj­no-po­li­tič­koj si­tu­a­ci­ji na po­gra­nič­nim te­ri­to­ri­ja­ma sa Ru­si­jom. Srp­ski put­ni­ci­ma je bi­lo za­do­volj­stvo da igra­ju ulo­gu „slo­ven­skih oba­ve­šta­ja­ca“ za Ru­si­ju. Da­va­li su im va­žna oba­vje­šte­nja o na­mje­ra­ma za­jed­nič­kog im voj­nog ne­pri­ja­te­lja, tj. o Oto­man­skoj im­pe­ri­ji i Krim­skom han­stvu, o bro­ju i po­kre­ti­ma nji­ho­vih voj­nih sna­ga, oba­vje­šta­va­li su ih o pri­pre­ma­ma za po­kre­te i mar­še­ve nji­ho­vih ar­mi­ja, a ta­ko­đe i o po­li­tič­koj si­tu­a­ci­ji u evrop­skim dr­ža­va­ma. 
Na gra­ni­ci, če­ka­ju­ći slu­žbe­nu pro­pu­sni­cu od ru­skih vla­sti za od­la­zak u Mo­skvu, put­ni­ci su ko­ri­sti­li mo­guć­nost da od­mo­re, bi­li su smje­šte­ni, do­bi­ja­li su cje­lo­dnev­ni obrok i osta­lo što je bi­lo neo­p­hod­no i sve je išlo na ra­čun dr­ža­ve. Za vri­je­me vla­da­vi­ne Pe­tra Ve­li­kog, mo­na­si iz srp­skih ma­na­sti­ra su se za­dr­ža­va­li u Sev­sku i po ne­ko­li­ko sed­mi­ca ili mje­se­ci, če­ka­ju­ći od­go­vor iz Mo­skve.
Čim bi na gra­ni­ci do­bi­li pro­pu­sni­cu, po­ka­zav­ši je lo­kal­nom star­je­ši­ni ili ka­sni­je za­stup­ni­ku gu­ber­na­to­ra, put­ni­ci­ma je bio odo­bren pro­la­zak za Mo­skvu „bez da­ljeg za­dr­ža­va­nja“, a on­da su do­bi­ja­li ta­lji­ge sa ko­či­ja­šem do Mo­skve (ta­lji­ge su bi­le to­li­ko ve­li­ke da su na nji­ma mo­gli da po­ve­zu sve stva­ri go­sti­ju) i u prat­nju je išao po­li­cij­ski ofi­cir. On je bio vo­dič i ču­var srp­skih sve­šte­ni­ka. U sta­ra vre­me­na pra­ti­lac je bio ne­ko od bo­ljar­ske dje­ce, a u vri­je­me Pe­tra Ve­li­kog vo­dič je bio voj­nik. Od sred­sta­va po­gra­nič­nog voj­vod­stva, a ka­sni­je i od gu­ber­ni­je, go­sti­ma su da­va­li „iz­dr­ža­va­nje“ na osno­vu nji­ho­vog sta­tu­sa u cr­kve­noj hi­je­rar­hi­ji. U dav­na vre­me­na u pro­pu­sni­ci su bi­le na­zna­če­ne ko­li­či­ne hra­ne, a ka­sni­je u XVI­II vi­je­ku bi­le su in­struk­ci­je za nov­ča­nu na­kna­du cr­kve­nim li­ci­ma pre­ma od­go­va­ra­ju­ćem ran­gu i u upu­stvu je pi­sa­lo „upra­vlja­ti se pre­ma svi­ma po na­lo­že­nom“. U pro­pu­sni­ci je skre­nu­ta pa­žnja lo­kal­nim sa­ku­plja­či­ma po­re­za i či­nov­ni­ci­ma da ne na­pla­ću­ju ca­ri­nu od go­sti­ju, „već da ih pro­pu­šta­ju bez ika­kvih smet­nji“ pre­ma Mo­skvi. Po­gra­nič­ne vla­sti su ima­le i za­štit­nič­ku ulo­gu i od­re­đi­va­le su ka­zne za one ko­ji su po­ku­ša­li da ubi­ju ili po­seg­nu za imo­vi­nom go­sti­ju mo­skov­skog ca­ra. Ta­kve je tre­ba­lo „prog­na­ti, a ote­to vra­ti­ti istom u du­plom iz­no­su bez su­da i su­đe­nja“. 
Od gra­ni­ce do Mo­skve se obič­no pu­to­va­lo dvi­je sed­mi­ce. Kad bi sti­gli do Mo­ske, po­li­cij­ski ofi­cir je osta­vljao put­ni­ke i pri­je njih bi ula­zio u Mo­skvu da oba­vi­je­sti Upra­vu da su sti­gli srp­ski sve­šte­ni­ci. Oni bi bi­li od­mah pri­mlje­ni od stra­ne či­nov­ni­ka u Upra­vi, ko­ji su bi­li pri­pre­mlje­ni za pri­do­šle stran­ce. Ov­dje su ova cr­kve­na li­ca, isto kao na gra­ni­ci, bi­la pod­vrg­nu­ta pro­vje­ri i is­pi­ti­va­nju. 
Do­sta to­ga go­re na­ve­de­nog, srp­ski is­tra­ži­vač St. Di­mi­tri­je­vić je li­je­po opi­sao u svom zbor­ni­ku do­ku­me­na­ta „Spo­me­nik“ u IV gla­vi pod na­zi­vom „Pre­pi­ska i od­la­že­nja u Ru­si­ju na­ših mi­tro­po­li­ta, epi­sko­pa i dru­gih du­hov­nih li­ca, kao i po­ši­lja­nja u Ru­si­ju iz na­ših ma­na­sti­ra, ko­ji su bi­li u stal­nim od­no­si­ma sa njo­me“. On je, ta­ko­đe, pri­mi­je­tio da su na ta du­ga pu­to­va­nja za po­moć če­sto išli sta­ri­ji lju­di, ko­ji su i ra­ni­je po­sje­ća­li pre­sto­ni­cu i ko­ji su bi­li upo­zna­ti sa svim pe­ri­pe­ti­ja­ma na du­gom i opa­snom pu­tu, a oni su i od­ra­ni­je po­zna­va­li pi­sa­re i či­nov­ni­ke u Upra­vi za ino­stra­ne po­slo­ve, ko­ji­ma su pre­da­va­li svo­je mol­be i od njih do­bi­ja­li no­vac, cje­lo­dnev­ne obro­ke i „mi­lo­sti­nju“. 
(Na­sta­vi­će se)

DUHOVNE VEZE RUSIJE I SRBIJE (3)Uslovi za dolazak u MoskvuNatalija Danilovna Bludilina, doktor filoloških nauka iz Moskve, u svojoj studiji o pomoći Rusije srpskim zemljama za vrijeme vladavine Petra Velikog, od kraja XVII do prve četvrtine XVIII vijeka, publikovala je istorijska dokumenta, koja ukazuju na uzajamne veze koje su ostvarivane na duhovnom i kulturnom polju, i analizirala vojno-političku situaciju, koja je bila složena i dramatična i u jednoj i u drugoj državiPRE­VEO I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ 


Za od­la­zak u Mo­skvu srp­ski sve­šte­ni­ci su po­ne­kad vo­di­li sa so­bom i „tu­ma­če“, ali obič­no im ni­je­su bi­li po­treb­ni ti pre­vo­di­o­ci, jer su sva pra­vo­slav­na du­hov­na li­ca do­bro vla­da­la cr­kve­no­slo­ven­skim je­zi­kom. 
Za pra­vo­slav­na cr­kve­na li­ca ru­ska dr­ža­va je stva­ra­la do­bre uslo­ve za nji­hov pro­la­zak pre­ko svo­jih pro­sto­ra i za bo­ra­vak u Mo­skvi i na taj na­čin pri­vla­či­la, to­kom tog vre­me­na, ve­li­ki broj go­sti­ju, ko­ji su sti­za­li sa ra­znih stra­na, bez ob­zi­ra na pre­pre­ke i pro­ble­me, ko­ji su bi­va­li sve ve­ći. Po­vo­dom to­ga ru­ska vla­da je bi­la za­bri­nu­ta i na­mje­ra­va­la je da ogra­ni­či broj onih ko­ji su do­la­zi­li i ujed­no sa tim sma­nji dr­žav­ne ras­ho­de za po­moć nji­ma i za nji­ho­vo iz­dr­ža­va­nje. U vri­je­me Pe­tra Ve­li­kog u Mo­skvu su pro­pu­šta­ni sa­mo oni pred­stav­ni­ci srp­skih ma­na­sti­ra, ko­ji su već ima­li pro­pu­sni­ce u svo­jim ru­ka­ma, ko­je su ra­ni­je pri­ba­vi­li od pret­hod­nih ru­skih ca­re­va za do­la­zak u Ru­si­ju za po­moć i za pro­la­zak do Mo­skve. Osta­la du­hov­na li­ca, kao i svje­tov­ni na­rod ( obič­ni Sr­bi, ko­ji su pa­li u rop­stvo, ta­ko­đe su tra­ži­li po­moć od pra­vo­slav­nog ru­skog ca­ra ) do­la­zi­li su do ru­ske gra­ni­ce i u Sev­sku do­bi­ja­li hra­nu i skrom­nu „mi­lo­sti­nju“, a on­da oda­tle vra­ća­ni ku­ći. Sa­mo su ri­jet­ki srp­ski sve­šte­ni­ci, po­seb­no oni ko­ji su u pro­šlo­sti bi­li na uslu­zi ru­skom car­stvu, (na pri­mjer, srp­ski ma­na­sti­ri su se do­sta če­sto ba­vi­li ot­ku­pom pra­vo­sla­vih Ru­sa, ko­je su za­ro­bi­li Tur­ci) mo­gli da se na­da­ju mo­guć­no­sti za do­bi­ja­nje no­ve pro­pu­sni­ce. 
U Upra­vi za ino­stra­ne po­slo­ve pro­pu­sni­ce su iz­da­va­ne po sle­de­ćem upu­stvu: u pro­pu­sni­cu je upi­si­va­no ime glav­nog i od­go­vor­nog cr­kve­nog li­ca, ko­je je pred­sta­vlja­lo ma­na­stir ( mi­tro­po­li­ta, ar­hi­man­dri­ta, igu­ma­na, epi­sko­pa ili „ko će ubu­du­će bi­ti igu­man u tom ma­na­sti­ru“ i ime­na osta­le du­hov­ne bra­će. U pro­pu­sni­cu je upi­si­van ta­čan da­tum do­la­ska sve­šte­nih li­ca u Mo­skvu, kao i sa­stav tih de­le­ga­ci­ja, a upi­si­va­ni su i do­dat­ni uslo­vi. Na pri­mjer, „na osno­vu ove pro­pu­sni­ce mo­že se do­ći u na­šu Mo­skov­sku dr­ža­vu po­sli­je se­dam ili osam go­di­na sa gru­pom od tri ili če­ti­ri čo­vje­ka, ko­ji slu­že u ma­na­sti­ru“. ( Da­kle, na­zna­če­ni ma­na­stir je mo­gao da po­ša­lje za mi­lo­sti­nju u Mo­skvu naj­vi­še do pet lju­di sa­mo jed­nom u se­dam-osam go­di­ne.) Uslo­vi za pro­la­zak do Mo­skve su bi­li de­talj­no raz­ra­đe­ni u sva­koj ka­sni­je iz­da­toj pro­pu­sni­ci i uz to su od­re­đi­va­ni ro­ko­vi do­la­ska iza­sla­ni­ka za sva­ki ma­na­stir po­je­di­nač­no, vje­ro­vat­no pre­ma zna­ča­ju, ve­li­či­ni i sta­tu­su ma­na­sti­ra u srp­skim ze­mlja­ma. O to­me je pi­sao i srp­ski is­tra­ži­vač St. Di­mi­tri­je­vić u gla­vi V: „Na­ši ma­na­sti­ri, ko­ji su ima­li ja­če ve­ze sa Ru­si­jom i po­je­di­nač­ni od­la­sci u Ru­si­ju iz dru­gih ne­kih na­ših ma­na­sti­ra“. 
Za vri­je­me vla­da­vi­ne Pe­tra velikog ru­ska vlada je obez­bje­đi­va­la pro­laz gru­pa­ma stra­hih cr­kve­nih de­le­ga­ci­ja bez ika­kve ca­ri­ne na ru­skoj gra­ni­ci. 
Mol­be i pi­sma, sa ko­ji­ma su se mi­tro­po­li­ti i igu­ma­ni srp­skih ma­na­sti­ra obra­ća­li ru­skom ca­ru, sa­sta­vlja­na su u Sr­bi­ji pri­je od­la­ska na du­gi put, a sa so­bom su ih no­si­li nji­ho­vi iza­sla­ni­ci. Njih su pi­sa­li, po pra­vi­lu, na cr­kve­no­slo­ven­skom je­zi­ku, a po­šilj­ke su bi­le li­je­po ukra­še­ne i do­bro upa­ko­va­ne i za­pe­ča­će­ne u ma­na­sti­ru iz ko­jeg su po­la­zi­le. Na pri­mjer, mol­ba sve­šte­ni­ka iz ma­na­sti­ra Ra­ko­vac, ko­ja je bi­la upu­će­na ca­ru Pe­tru I u ok­to­bru 1701.go­di­ne, bi­la je na vr­hu ukra­še­na or­na­men­tom i gr­bom Sr­bi­je. Po­gra­nič­ni voj­ni star­je­ši­ne, ka­sni­je gu­ber­na­to­ri, otva­ra­li su ta pi­sma i pro­sle­đi­va­li ih u Mo­skvu Upra­vi za ino­stra­ne po­slo­ve, gdje su uzi­ma­ne u raz­ma­tra­nje za­jed­no sa osta­lim za­htje­vi­ma srp­skih sve­šte­ni­ka. 
Iz pi­sa­ma, ko­ja su upu­ći­va­na ru­skom ca­ru, sa­zna­je­mo o te­škom po­lo­ža­ju srp­skih ma­na­sti­ra u Oto­man­skoj im­pe­ri­ji, o ugnje­ta­va­nju , mu­če­nju i pat­nja­ma srp­skog na­ro­da, o če­stim ra­za­ra­nji­ma i po­ha­ra­ma, o ve­li­kim da­žbi­na­ma i te­škim na­me­ti­ma tur­ske ad­mi­ni­stra­ci­je srp­skim ze­mlja­ma. A ka­sni­je i u Austij­skoj im­pe­ri­ji kra­jem XVII i po­čet­kom XVI­II vi­je­ka, gdje su Sr­bi tra­ži­li spas za svo­ju vje­ru, do­bi­li su pri­ti­sak za po­ka­to­li­če­nje i pro­gon pra­vo­sla­vlja. U svo­jim pi­smi­ma sta­ri mo­na­si su to ova­ko opi­si­va­li: „Ži­vi­mo kao ov­ce me­đu kr­vo­loč­nim vu­ko­vi­ma, ko­ji pro­go­ne pra­vo­slav­nu vje­ru, a mi smo im se du­bo­ko kla­nja­li i po­ni­zno mo­li­li sa su­za­ma u oči­ma i do­ži­vje­li ve­li­ku tu­gu, si­ro­ma­štvo i po­sta­li žr­tve pro­kle­tih Agar­ja­na (Tu­ra­ka)“. Srp­ska du­hov­na li­ca su do­la­zi­la u Mo­skvu sa jed­nom je­di­nom na­dom da vi­de „po­bo­žnog, hri­sto­lju­bi­vog ru­skog ca­ra, ko­jeg je Bog od­re­dio za to mje­sto“. Zna­ju­ći za go­sto­prim­stvo i sr­dač­nost ru­skog ca­ra, srp­ski du­hov­ni­ci su do­la­zi­li u Mo­skvu i zbog „vječ­nog ži­vlje­nja“. Mo­skva je bi­la sklo­ni­šte i uto­či­šte srp­skim sve­šte­ni­ci­ma naj­vi­šeg ran­ga. 
Sa­ču­va­ni su do­ku­men­tar­ni do­ka­zi o čvr­stim pri­ja­telj­skim ve­za­ma srp­skog i ru­skog sve­šten­stva, ko­je su po­sta­ja­le još od dav­ni­na, a one su se od­no­si­le na nji­ho­vu ti­je­snu du­hov­nu i kul­tur­nu sa­rad­nju, o če­mu svje­do­če go­re na­ve­de­na do­ku­men­ta. Sre­di­nom XVII vi­je­ka du­hov­na li­ca iz Sr­bi­je su se na pro­pu­to­va­nju za­dr­ža­va­la u Ni­kolj­skom grč­kom ma­na­sti­ru. U do­ku­men­ti­ma po­sto­je do­ka­zi da je biv­ši mi­tro­po­lit Mi­ha­i­lo do­šao na „vječ­no ži­vlje­nje“ u Ru­si­ju i ži­vio je u ma­na­stir­skoj će­li­ji u Tro­ji­ce-Ser­ge­je­vom ma­na­sti­ru od 1651.go­di­ne, oda­kle mu je car Alek­sej Mi­ha­i­lo­vič dao sa­gla­snost da ode 1654.go­di­ne u Aifon na ho­do­ča­šće. 1657.go­di­ne on se vra­tio u Ru­si­ju i car mu je do­zvo­lio da do­đe u Mo­skvu, gdje je bio pri­mljen i smje­šten u istu će­li­ju Tro­ic­kog ma­na­sti­ra, gdje je i ra­ni­je ži­vio. 
(Na­sta­vi­će se) 

DUHOVNE VEZE RUSIJE I SRBIJE (4)Ceremonija prijema kod caraNatalija Danilovna Bludilina, doktor filoloških nauka iz Moskve, u svojoj studiji o pomoći Rusije srpskim zemljama za vrijeme vladavine Petra Velikog, od kraja XVII do prve četvrtine XVIII vijeka, publikovala je istorijska dokumenta, koja ukazuju na uzajamne veze koje su ostvarivane na duhovnom i kulturnom polju, i analizirala vojno-političku situaciju, koja je bila složena i dramatična i u jednoj i u drugoj državiPRE­VEO I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ 


U sta­ra vre­me­na, a i ka­sni­je, po­što bi sti­gli u Mo­skvu i smje­sti­li se, srp­ski mi­tro­po­li­ti i vla­di­ke su sa ne­str­plje­njem is­če­ki­va­li pri­jem kod ca­ra. Tek po­sli­je audi­jen­ci­je kod ca­ra, iza­sla­ni­ci iz srp­skih ma­na­sti­ra su mo­gli da ra­ču­na­ju na po­klo­ne, „iz­dr­ža­va­nje“ i bo­ga­te da­ro­ve. Od­la­zak srp­skih mi­tro­po­li­ta kod ru­skog ca­ra i sam pri­jem od­vi­jao se po utvr­đe­nim pra­vi­li­ma i pro­pi­sa­nom ce­re­mo­ni­ja­lu sve do kra­ja XVII vi­je­ka. Po­jed­no­sta­vlje­nje ce­re­mo­ni­je pri­je­ma do­go­di­će se po­čet­kom XVI­II vi­je­ka. Po mi­tro­po­li­te car je slao ko­nje iz svo­je ko­njuč­ni­ce. Iza­sla­ni­ci su po­la­zi­li iz Upra­ve za ino­stra­ne po­slo­ve, pro­la­zi­li su po­red Ar­han­gel­skog i Bla­go­ve­šćen­skog sa­bo­ra, kre­ta­li su se je­dan za dru­gim i ula­zi­li u Gra­no­vi­tu pa­la­tu. Tu su ih do­če­ki­va­li bo­lja­ri, ple­mi­ći i či­nov­ni­ci iz ra­znih Upra­va. Ce­re­mo­ni­ju je vo­dio skup­štin­ski pi­sar iz Upra­ve. Ov­dje su srp­ski sve­šte­ni­ci osta­vlja­li svo­je po­klo­ne i do­ne­se­ne sve­ti­nje za ca­ra i do­bi­ja­li da­ro­ve. 
Srp­ski sve­šte­ni­ci su do­bi­ja­li po­moć u nov­cu, kr­zna od sa­mu­ra i ku­ni­ce, sre­bre­ne pe­ha­re, tka­ni­ne, knji­ge, iko­ne, cr­kve­nu odje­ću i osta­le cr­kve­ne po­trep­šti­ne. Sta­ri srp­ski mo­na­si, ko­ji su do­šli, ni­je­su do­bi­ja­li po­klo­ne sa­mo od ru­skog ca­ra i pa­tri­jar­ha, već i od čla­no­va car­ske po­ro­di­ce. Da bi im se odu­ži­li srp­ski mo­na­si su upi­si­va­li u svo­je cr­kve­ne knji­ge ime­na čla­no­va car­ske po­ro­di­ce, ko­ja su ka­sni­je po­mi­nja­li u svo­jim mo­li­tva­ma. Srp­ska du­hov­na li­ca su do­la­zi­la u Mo­skvu za mi­lo­sti­nju i do­no­si­la sa so­bom sve­te mo­šti i osta­le cr­kve­ne re­li­kvi­je, ko­je su bi­le na­mi­je­nje­ne ca­ru, pa­tri­jar­hu, a ta­ko­đe i dru­gim čla­no­vi­ma car­ske po­ro­di­ce: ca­ri­ci, na­sled­ni­ku pre­sto­la i prin­ce­za­ma. Ti po­klo­ni ru­skom ca­ru i nje­go­voj po­ro­di­ci sim­bo­li­zo­va­li su i na­gla­ša­va­li zna­čaj Ru­si­je i ru­skog ca­ra u hri­šćan­skom svi­je­tu. To su bi­le cr­kve­ne re­li­kvi­je pra­vo­sla­vlja, ko­je su bi­le ci­je­nje­ne i kod ru­skog čo­vje­ka i kod Sr­bi­na. To su bi­le če­sti­ce (dje­lo­vi) mo­šti­ju srp­skih sve­ti­nja, ko­je su po­što­va­li i ci­je­ni­li svi pra­vo­slav­ni vjer­ni­ci. 
Srp­skim cr­kve­nim li­ci­ma su da­va­li sva­ko­ja­ke da­ro­ve. Po­red hra­ne, ko­ju su do­bi­ja­li na ru­skoj gra­ni­ci u Sev­sku za put do Mo­skve, svi sve­šte­ni­ci su bi­li da­ri­va­ni po­klo­ni­ma ru­skog ca­ra. Po­klo­ni, ko­je su do­bi­ja­li u Mo­skvi, bi­li su zna­čaj­no vred­ni­ji u od­no­su na one sa ru­ske gra­ni­ce i di­je­lje­ni su dva pu­ta, jed­nom pri do­la­sku i dru­gi put pri od­la­sku. U Upra­vi za ino­stra­ne po­slo­ve, či­nov­ni­ci, ko­ji su na­ja­vlji­va­li nji­hov do­la­zak kod ca­ra, ima­li su na pri­mjer, već za­pi­sa­no ka­kve su po­klo­ne do­bi­ja­li kad su ra­ni­je do­la­zi­li mi­tro­po­li­ti, ar­hi­man­dri­ti, ma­na­stir­ski eko­no­mi, pi­sa­ri i nji­ho­ve slu­ge, kon­kret­no za sva­ki ma­na­stir. Za sva­ki ma­na­stir, upo­re­đu­ju­ći je­dan sa dru­gim i u skla­du sa sta­tu­som bi­la je od­re­đe­na ko­li­či­na da­ro­va, ko­je su do­bi­ja­li za sva­ki do­la­zak. Po­klo­ni, ko­ji su do­bi­ja­ni od ca­ra, bi­li su stro­go ran­gi­ra­ni pre­ma sta­tu­su mo­li­o­ca. Mi­tro­po­li­ti, igu­ma­ni, epi­sko­pi i ar­hi­man­dri­ti su do­bi­ja­li do­bi­ja­li od ru­skog ca­ra sre­bre­ne pe­ha­re sa po­zla­tom, ka­pe od sa­mu­ra, sku­po plat­no i no­vac. Ma­na­stir­ski eko­no­mi i pi­sa­ri su da­ri­va­ni mno­go skrom­ni­je, do­bi­ja­li su ma­nje nov­ca, jef­ti­ni­je tka­ni­ne i kr­zna od ku­ni­ce, a slu­ga­ma su da­va­li suk­no i ne­ko­li­ko ru­ba­lja. 
Za vri­je­me bo­rav­ka u Mo­skvi, ko­ji je po­ne­kad tra­jao i po ne­ko­li­ko mje­se­ci, srp­ski epi­sko­pi su iz­ra­ža­va­li že­lju da se po­mo­le Bo­gu u ču­ve­nim sve­tim ma­na­sti­ri­ma u Pod­mo­sko­vlju: u Tro­ji­ce-Ser­ge­je­voj la­vri, u Sa­vi­no-Sto­ro­žev­skom i Voskresenskom ma­na­sti­ru. U tom slu­ča­ju su iz Upra­ve sla­li pi­sme­ne pre­po­ru­ke ru­skim ma­na­sti­ri­ma da pri­me stra­ne pra­vo­slav­ne cr­kve­ne ve­li­ko­do­stoj­ni­ke sa po­što­va­njem. Upra­va je obez­bje­đi­va­la srp­skim sve­šte­ni­ci­ma pre­voz ta­lji­ga­ma, a u prat­nju su išli po­li­cij­ski ofi­ci­ri do mje­sta ho­do­ča­šća. 
Kra­jem XVII i po­čet­kom XVI­II vi­je­ka Mo­skva je još bi­la pre­sto­ni­ca Ru­si­je, njen kul­tur­ni i du­hov­ni cen­tar i za­štit­nik ru­ske tra­di­ci­je. Ima­la je va­žno po­li­tič­ko zna­če­nje, kao mje­sto gdje je ži­vio car i nje­go­va po­ro­di­ca, gdje su bi­le dr­žav­ne in­sti­tu­ci­je i Pa­tri­jar­ši­ja. Mo­skva je ta­da ima­la i svoj me­đu­na­rod­ni zna­čaj, tu su bi­le smje­šte­ne mno­go­broj­ne di­plo­mat­ske am­ba­sa­de iz ci­je­le Evro­pe i Azi­je i do­la­zi­le raz­ne di­plo­mat­ske de­le­ga­ci­je. Am­ba­sa­do­ri, ra­zni put­ni­ci i sr­kve­na li­ca su se če­sto pu­ta po­du­že za­dr­ža­va­li u pre­stol­ni­ci, a mno­gi stran­ci su osta­ja­li u Mo­skvi i do­bi­ja­li slu­žbu kod ru­skog ca­ra. 
Go­di­ne Pe­tar I je osno­vao no­vi grad – Sankt Pe­ter­burg, ko­ji je po­stao sim­bol Ru­si­je i do­bio no­vi sta­tus u Evro­pi i svi­je­tu. Grad je po­stao pre­stol­ni­ca bu­du­će Ru­ske im­pe­ri­je. Od­mah po­sli­je ca­ra se pre­se­lio i dvor u no­vi grad na Ne­vi, po­ste­pe­no su se pre­se­li­le i dr­žav­ne usta­no­ve, kao i nje­ni či­nov­ni­ci. Mo­skva gu­bi po­li­tič­ki zna­čaj, ali osta­je ču­var kul­tu­re i vje­re. Mo­skva je za­u­vi­jek osta­la car­skim gra­dom, ili ka­ko su je zva­li „ca­re­vom udo­vi­com“, ili ka­ko je go­vo­rio A.S. Pu­škin da je to grad, gdje su se ru­ski ca­re­vi vjen­ča­va­li sa car­stvom, vjen­ča­va­li se sr­cem i du­šom za drev­nu Ru­si­ju, gdje se u mo­skov­skim cr­kva­ma ču­va­ju sve­ti­nje i re­li­kvi­je pra­vo­sla­vlja. 
(Na­sta­vi­će se)

DUHOVNE VEZE RUSIJE I SRBIJE (5)Promjene u upravljanju RusijomNatalija Danilovna Bludilina, doktor filoloških nauka iz Moskve, u svojoj studiji o pomoći Rusije srpskim zemljama za vrijeme vladavine Petra Velikog, od kraja XVII do prve četvrtine XVIII vijeka, publikovala je istorijska dokumenta, koja ukazuju na uzajamne veze koje su ostvarivane na duhovnom i kulturnom polju, i analizirala vojno-političku situaciju, koja je bila složena i dramatična i u jednoj i u drugoj državiPRE­VEO I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ 


Po­čet­kom XVI­II vi­je­ka srp­ski sve­šte­ni­ci su, kao i ra­ni­je, do­la­zi­li u Mo­skvu, nji­ma do­bro po­znat i go­sto­lju­biv grad, gdje su ih uvi­jek ra­do pri­ma­li i da­ri­va­li bo­ga­tim da­ro­vi­ma. 
Pro­mje­ne u ru­skoj dr­ža­vi ni­je­su osta­le ne­pri­mi­je­će­ne od stra­ne srp­skih je­ro­mo­na­ha. Na pri­mjer, kad je umro ru­ski car Alek­sej Mi­haj­lo­vič i kad su se do­go­di­le va­žne pro­mje­ne u upra­vlja­nju Ru­si­jom 1683. go­di­ne, mo­na­si iz srp­skog Bla­go­vje­šten­skog ma­na­sti­ra Kru­še­dol, već zna­ju­ći za po­li­tič­ku si­tu­a­ci­ju u Ru­si­ji ko­ja se pro­mi­je­ni­la, sa svo­jom mol­bom za „mi­lo­sti­nju“ ra­di iz­grad­nje ma­na­sti­ra obra­ća­ju se ca­ru Iva­nu Alek­se­je­vi­ču. Ali ne za­bo­ra­vlja­ju da po­me­nu nje­go­vog „Bo­gom ču­va­nog“ bra­ta Pe­tra-su­vla­da­ra, i pre­svi­je­tlu ca­ri­cu So­fi­ju – vr­ši­o­ca car­ske vla­sti sa ma­lo­ljet­nom bra­ćom – ca­re­vi­ći­ma. U ju­lu 1684. go­di­ne pri­mi­la ih je prin­ce­za i ve­li­ka knje­gi­nja So­fi­ja Alek­se­jev­na u Kre­mlju. Sa­ču­van je za­pis sa tog pri­je­ma sa dir­lji­vim de­ta­lji­ma. Igu­man Bla­go­vje­šten­skog ma­na­sti­ra Kru­še­dol Isak je pre­dao za ca­re­vi­će dva jed­na­ka iz­re­zba­re­na kr­sta od čem­pre­sa bo­je ša­fra­na, dva grč­ka sa­pu­na i dva pe­ški­ra, a So­fi­ji Alek­se­jev­noj je sve­ča­no uru­čio iz­re­zba­re­nu iko­nu na skla­pa­nje od čem­pre­sa, na ko­joj je sa jed­ne stra­ne bio lik Bo­go­ro­di­ce, a sa dru­ge Sv. Tro­ji­ce, ta­ko­đe bo­je ša­fra­na, grč­ki sa­pun i pe­škir. Srp­ski igu­man je ovim po­klo­ni­ma na pri­kla­dan na­čin i sa do­sta tak­tič­no­sti iz­jed­na­čio u sta­tu­su bra­ću su­vla­da­re i re­gen­ti­cu So­fi­ju Alek­se­jev­nu. 
Ge­o­po­li­tič­ka si­tu­a­ci­ja se mi­je­nja­la na ju­go­i­sto­ku Evro­pe. Kra­jem XVII vi­je­ka srp­ske ze­mlje su se na­šle u epi­cen­tru voj­nih dej­sta­va i mno­go te­že se do­la­zi­lo do Ru­si­je. I bez to­ga je dug i opa­san put pri­je­tio smr­ću sve­šte­ni­ci­ma iz Sr­bi­je. Ma­lo ko od njih je u ova­kvim i slič­nim okol­no­sti­ma, bez ob­zi­ra na to što su ima­li pro­pu­sni­ce od ru­skog ca­ra u svo­jim ma­na­sti­ri­ma, smo­gao sna­ge da do­đe u Mo­skvu za „mi­lo­sti­nju“, da tra­ži po­dr­šku i po­kro­vi­telj­stvo. No, bi­lo je i iz­u­ze­ta­ka. 1687. go­di­ne srp­ski mi­tro­po­lit iz Sko­plja Je­fi­mi­je do­šao je da ži­vi u Mo­skvu. On je osta­vio svo­ju epar­hi­ju, jer se sva nje­go­va pa­stva raz­bje­ža­la zbog pri­bli­ža­va­nja ra­ta. U svo­joj mol­bi ru­skim ca­re­vi­ći­ma Iva­nu i Pe­tru Alek­se­je­vi­ču mi­tro­po­lit Je­fi­mi­je ih oba­vje­šta­va o slo­že­noj voj­no-po­li­tič­koj si­tu­a­ci­ji, u ko­joj su se na­šle srp­ske ze­mlje. Sa jed­ne stra­ne je „nje­mač­ki će­sar po­ro­bio se­dam srp­skih epi­sko­pi­ja“, sa dru­ge stra­ne se pri­mi­ču i na­pa­da­ju ve­ne­ci­jan­ske tru­pe, a sa tre­će Tur­ci pra­ve di­vlja­štva i vr­še ra­zna na­si­lja. 
U ta­kvoj spolj­no­po­li­tič­koj si­tu­a­ci­ji, ko­ja se kom­pli­ko­va­la i po­gor­ša­va­la, Ru­si­ja se pri­pre­ma­la za bu­du­ći rat sa Tur­ci­ma za osva­ja­nje tvr­đa­ve Azov i iz­la­za na mo­re, ali bez ob­zi­ra na oči­gled­ne fi­nan­sij­ske pro­ble­me, Ru­si­ja je is­tra­ja­va­la sa po­kro­vi­telj­stvom i ma­te­ri­jal­nom po­mo­ći slo­ven­skim na­ro­di­ma, vi­de­ći u nji­ma ne sa­mo svo­ju bra­ću po vje­ri, već i po­li­tič­ke sa­ve­zni­ke. Go­di­ne 1689. Ivan i Pe­tar Alek­se­je­vič i re­gen­ti­ca So­fi­ja po­sla­li su gra­ma­tu Ar­se­ni­ju III Čar­no­je­vi­ću, pa­tri­jar­hu srp­skom (Peć­kom) kao od­go­vor na taj­no pi­smo, ko­je je do­nio na ru­ski dvor Isa­i­ja, ar­hi­man­drit ma­na­sti­ra sv. Pa­vle na Aifo­nu. 
U tom ve­o­ma va­žnom isto­rij­skom do­ku­men­tu ru­ska stra­na je na­ja­vi­la da spre­ma svo­ju voj­sku za rat­ni po­hod na Bal­kan da po­mog­ne slo­ven­skim na­ro­di­ma „sa svom svo­jom voj­nom si­lom i pru­ži im po­moć“ u bor­bi pro­tiv tur­skog za­vo­je­va­ča i za­to će po­sla­ti svo­je je­di­ni­ce voj­vo­di Vla­ške ze­mlje Kan­ta­ku­zi­nu. U pi­smu se ta­ko­đe na­gla­ša­va da ru­ski ca­re­vi, kao i ra­ni­je, „stal­no bri­nu“ o svoj pra­vo­slav­noj bra­ći. 
Ar­se­ni­je III Čar­no­je­vić je bio peć­ki pa­tri­jarh od 1674. do 1690. go­di­ne. On je vo­dio dvoj­nu po­li­ti­ku, sa jed­ne stra­ne vi­dio je u Ru­si­ji si­lu, ko­ja ima sna­ge da po­mog­ne Sr­bi­ma da se iz­vu­ku iz kan­dži tur­skog po­ro­blji­va­ča, a sa dru­ge stra­ne odr­ža­vao je po­li­tič­ke kon­tak­te sa austrij­skim i ve­ne­ci­jan­skim vla­sti­ma, pri­hva­ta­ju­ći po­zi­ci­ju da se u bor­bi sa Tur­ci­ma mo­ra osla­nja­ti na Austrij­sku im­pe­ri­ju. 
Tre­ba is­ta­ći da su Sr­bi u XVII i XVI­II vi­je­ku ži­vje­li na te­ri­to­ri­ja­ma, ko­je su bi­le u sa­sta­vu ra­znih dr­ža­va: u Oto­man­skoj im­pe­ri­ji, u Austrij­skoj mo­nar­hi­ji i Ve­ne­ci­jan­skoj re­pu­bli­ci. Ipak, bez ob­zi­ra na ras­par­ča­nost, oni su sa­ču­va­li svo­je isto­rij­sko je­din­stvo, je­zik, vje­ru, pri­pad­nost svo­joj je­di­noj srp­skoj na­ci­ji i ze­mlji pre­da­ka. Sr­bi su gle­da­li na pra­vo­slav­nu Ru­si­ju kao na svog spa­si­o­ca za iz­ba­vlje­nje iz tur­skog rop­stva, kao za­štit­ni­ka od austrij­skog i ve­ne­ci­jan­skog pro­ga­nja­nja i pri­si­lja­va­nja na po­ka­to­li­če­nje. 
Od 1689. go­di­ne austrij­ska ar­mi­ja je po­če­la da tr­pi po­ra­ze u bor­ba­ma sa Tur­ci­ma, ma­da tre­ba ima­ti u vi­du da se sul­ta­no­va voj­ska po­pu­nja­va­la sa ve­li­kim bro­jem krim­skih voj­nih sna­ga, ko­je su ra­ni­je bi­le za­u­ze­te bor­ba­ma sa ru­skom ar­mi­jom V.V. Go­li­ci­na za vri­je­me krim­skih ra­to­va. U toj dra­ma­tič­noj voj­noj si­tu­a­ci­ji austrij­ska Vla­da je na­mje­ra­va­la da pri­do­bi­je Sr­be, ko­ji su na to pri­sta­li i pri­hva­ti­li da ak­tiv­no uče­stvu­ju u austro-tur­skom ra­tu. Br­zo su se or­ga­ni­zo­va­li i ofor­mi­li do­bro­vo­ljač­ke od­re­de. O tim do­ga­đa­ji­ma su se ras­pi­ti­va­li i do­bro oba­vi­je­sti­li od Sr­ba V. Iva­nov i N. Osta­fjev, ko­ji su po­bje­gli iz ta­tar­skog rop­stva u Ru­si­ju. Sr­bi su im pri­ča­li da su za­jed­no sa svo­jim oče­vi­ma bi­li u voj­sci austrij­skog im­pe­ra­to­ra i bo­ri­li se pro­tiv Tu­ra­ka i krim­skih Ta­ta­ra. 
(Na­sta­vi­će se)

DUHOVNE VEZE RUSIJE I SRBIJE (6)Velika seoba SrbaNatalija Danilovna Bludilina, doktor filoloških nauka iz Moskve, u svojoj studiji o pomoći Rusije srpskim zemljama za vrijeme vladavine Petra Velikog, od kraja XVII do prve četvrtine XVIII vijeka, publikovala je istorijska dokumenta, koja ukazuju na uzajamne veze koje su ostvarivane na duhovnom i kulturnom polju, i analizirala vojno-političku situaciju, koja je bila složena i dramatična i u jednoj i u drugoj državiPRE­VEO I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ 


Austrij­ski car Le­o­pold iz­dao je ma­ni­fest, u ko­jem je po­zvao Sr­be da ak­tiv­no uče­stvu­ju u svim bor­ba­ma pro­tiv Tu­ra­ka, a u slu­ča­ju po­ra­za, pred­lo­žio im je da se pre­se­le na te­ri­to­ri­ju im­pe­ri­je, obe­ća­va­ju­ći im po­li­tič­ku i vjer­sku auto­no­mi­ju. Osva­jač­ki na­pa­di Tu­ra­ka su se za­vr­ši­li 1. ok­to­bra 1690. go­di­ne, po­što su za­u­ze­li Be­o­grad. 
1690. go­di­ne u to­ku austro-tur­skog ra­ta, ko­ji se za­vr­šio po­ra­zom i po­vla­če­njem austrij­ske voj­ske, skla­nja­ju­ći se od zvjer­sta­va Osman­li­ja, oko 60–70 hi­lja­da Sr­ba, spa­sa­va­ju­ći se od te­ro­ra tur­ske voj­ske, na če­lu sa pa­tri­jar­hom Ar­se­ni­jem III Čar­no­je­vi­ćem, na­pu­sti­li su te­ri­to­ri­je srp­skih ze­ma­lja ko­je je po­ko­ri­la Oto­man­ska im­pe­ri­ja. Ta „ve­li­ka se­o­ba Sr­ba“ stvo­ri­la je pra­zan pr­o­stor u Ju­žnoj Sr­bi­ji, a po­seb­no na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, gdje je bio cen­tar Peć­ke pa­tri­jar­ši­je. 
Sr­bi su se pre­se­li­li u ze­mlju Hab­zbur­ga, u nje­ne ju­go­i­stoč­ne obla­sti, uglav­nom u Ba­ra­nju, Bač­ku, Ba­nat i Srem, ko­je su od dav­ni­na bi­le na­se­lje­ne Sr­bi­ma. Po­sli­je 1848. go­di­ne te obla­sti su na­zva­ne Voj­vo­di­nom. Ar­se­ni­je III Čar­no­je­vić je od 1690. do 1706. go­di­ne bio na če­lu Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve u ju­go­i­stoč­nim obla­sti­ma Hab­zbur­ške mo­nar­hi­je. Beč je pri­znao cr­kve­nu auto­no­mi­ju Sr­ba i na osno­vu to­ga je bi­la osno­va­na Kar­lo­vač­ka epar­hi­ja i or­ga­ni­zo­va­na srp­ska za­jed­ni­ca. Ali su Sr­bi i pa­tri­jarh Ar­se­ni­je po­ste­pe­no shva­ta­li i sve im je bi­lo ja­sni­je da austrij­ska im­pe­ri­ja sve vi­še ga­zi nji­ho­vu slo­bo­du, da im stva­ra sve vi­še pro­ble­ma i ne­vo­lja, isto ka­ko su im to ra­ni­je ra­di­li Tur­ci. Po­lo­žaj srp­skih do­se­lje­ni­ka u tom pe­ri­o­du je bio ta­ko bi­je­dan i mno­go loš, jer su austrij­ski mo­narh i ka­to­lič­ka cr­kva bi­li upor­ni da se po­ka­to­li­če­nje Sr­ba po­ja­ča, što je pa­tri­jar­ha Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve i na­tje­ra­lo da se obra­ti ru­skoj vla­di za po­moć. 
Na­vo­di­mo ne­ko­li­ko do­ku­me­na­ta, gdje on „mo­li“ za po­moć „isto­vjer­nu i isto­krv­nu“ Ru­si­ju. Kra­jem XVII vi­je­ka Ar­se­ni­je III Čar­no­je­vić us­po­sta­vio je do­bre od­no­se i bli­ske kon­tak­te sa ru­skim am­ba­sa­do­rom u Be­ču K.N. Ne­fi­ma­no­vim. 1696. go­di­ne pa­tri­jarh je vi­še pu­ta po­sje­tio ru­skog di­plo­ma­tu i go­vo­rio mu sa „su­za­ma“ o ra­za­ra­nju pra­vo­slav­nih cr­ka­va od stra­ne ka­to­lič­kih epi­sko­pa i na­sil­nom po­ka­to­li­ča­va­nju do­se­lje­ni­ka. 
Na Tro­ji­čin dan 1697. go­di­ne srp­ski pa­tri­jarh je odr­žao li­tur­gi­ju u ru­skoj am­ba­sa­di. Ne­fi­ma­nov je po­dr­žao pa­ri­jar­ha ma­te­ri­jal­no i na­pi­sao mol­bu austrij­skoj vla­di, u ko­joj ih je upo­znao sa po­ni­ža­va­njem i pro­go­nom srp­skih do­se­lje­ni­ka. To je bio pr­vi istup ru­skog za­va­nič­ni­ka, ko­ji je stao u za­šti­tu Sr­ba u Austrij­skoj mo­nar­hi­ji. 
1697. go­di­ne iz Ru­si­je je bi­lo upu­će­no Ve­li­ko iza­slan­stvo u za­pad­nu Evro­pu, u či­jem je sa­sta­vu bio lič­no car Pe­tar kao obi­čan vo­lon­ter pod ime­nom Pe­tra Mi­haj­lo­va. Iza­sla­ni­ci iz Ru­si­je, po­zna­ti i uti­caj­ni po­li­ti­ča­ri, sa­bor­ci Pe­tra Alek­se­je­vi­ča, išli su u Evro­pu da učvr­ste i pro­ši­re ko­a­li­ci­ju ze­ma­lja u bor­bi sa Tur­ci­ma za cr­no­mor­ske oba­le i pri­mor­je. Ve­li­ko iza­slan­stvo je sti­glo u Beč 1698. go­di­ne, u pre­sto­ni­cu Austrij­ske mo­nar­hi­je. Is­ko­ri­stiv­ši pri­su­stvo opu­no­mo­će­nih ru­skih iza­sla­ni­ka u pre­sto­ni­ci Hab­zbur­ga, srp­ski pa­tri­jarh Ar­se­ni­je III Čar­no­je­vić je pre­dao mol­bu, ko­ja je bi­la adre­si­ra­na na ime ru­skog ca­ra Pe­tra. Mo­lio ga je da za­šti­ti pra­vo­slav­ne Sr­be od na­sil­nog po­ka­to­li­ča­va­nja, da se za­u­zme kod austrij­skog im­pe­ra­to­ra za „sve­tu pra­vo­slav­nu vje­ru i da ob­no­vi pra­va na slo­bo­du vje­ro­i­spo­vi­je­sti, ko­ja je da­ta srp­skom na­ro­du kad su se do­se­li­li na te­ri­to­ri­je im­pe­ri­je. 
U do­ku­men­tu „Ve­li­kog iza­slan­stva“ od 9. ju­la 1698. go­di­ne o pre­da­ji mol­be pa­tri­jar­ha Ar­se­ni­ja III Čar­no­je­vi­ća iza­sla­ni­ci­ma iz Ru­si­je, a u ve­zi sa pri­ti­sci­ma ka­to­lič­ke cr­kve na srp­ske do­se­lje­ni­ke pi­še: 
„9. jul. Srp­ski pa­tri­jarh Ar­se­ni­je III Čar­no­je­vić bio je kod Ve­li­kog i opu­no­mo­će­nog iza­slan­stva i kod go­spo­da­ra i pre­dao im mol­bu. U mol­bi je pi­sa­lo: 
– Već je sko­ro 10 go­di­na ka­ko sam do­šao iz Sr­bi­je, sa­da tur­ske obla­sti, pod vlast će­sar­skog ve­li­čan­stva sa ve­li­kim srp­skim na­ro­dom do 100 hi­lja­da pra­vo­slav­nih hri­šćan­skih du­ša. 
I po nje­go­vom će­sar­skom de­kre­tu do­bi­li smo do­zvo­lu da se na­se­li­mo po­red Ma­đa­ra za Bu­di­mom, u jed­nom di­je­lu ma­đar­ske ze­mlje, na ko­joj su i ra­ni­je ži­vje­la na­ša bra­ća Sr­bi. Mi smo se tu na­se­li­li i sa­gra­di­li Bo­ži­je cr­ke i ma­na­sti­re. Će­sar­sko ve­li­čan­stvo nam je obe­ća­lo da nam cr­kve ne­će ni­ko di­ra­ti i ne­će vr­ši­ti na­si­lje nad na­šom vje­rom. A ta nji­ho­va ze­mlja se na­la­zi na sa­moj gra­ni­ci sa Tur­skom i mi Sr­bi stal­no ra­tu­je­mo sa Tur­ci­ma zbog te ze­mlje i plus sva­ke go­di­ne po­ma­že­mo će­sar­sku voj­sku sa 8–10 hi­lja­da svo­jih voj­ni­ka (ko­nji­ca i pje­ša­di­ja) u bor­bi pro­tiv Tu­ra­ka. A da­nas ih će­sa­re­vi vla­sto­dr­šci i je­zu­i­ti pri­si­lja­va­ju na uni­ja­će­nje i na­to­va­ra­ju na njih no­ve na­me­te i po­re­ze, po­vrh onih ko­je su ima­li... 
Ve­li­ki i opu­no­mo­će­ni iza­sla­ni­ci, pri­miv­ši tu mol­bu, re­kli su da će o to­me oba­vi­je­sti­ti lju­de, sa ko­ji­ma su raz­go­va­ra­li i ko­ji su bli­ski će­sa­ru, jer im je to na­re­dio go­spo­dar”.
NA­STA­VI­ĆE SE 

DUHOVNE VEZE RUSIJE I SRBIJE (7)Pismo mitropolita Jefrema JankovičaNatalija Danilovna Bludilina, doktor filoloških nauka iz Moskve, u svojoj studiji o pomoći Rusije srpskim zemljama za vrijeme vladavine Petra Velikog, od kraja XVII do prve četvrtine XVIII vijeka, publikovala je istorijska dokumenta, koja ukazuju na uzajamne veze koje su ostvarivane na duhovnom i kulturnom polju, i analizirala vojno-političku situaciju, koja je bila složena i dramatična i u jednoj i u drugoj državiPRE­VEO I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ 


U mar­tu 1699. go­di­ne ru­skom am­ba­sa­do­ru u Be­ču P.B. Vo­zni­ci­nu pre­dat je do­ku­ment od austrij­skog im­pe­ra­to­ra Le­o­pol­da I, sa ko­jim se Sr­bi­ma ga­ran­to­va­la slo­bo­da vje­ro­i­spo­vi­je­sti na te­ri­to­ri­ja­ma austrij­ske mo­nar­hi­je. 
U tom do­ku­men­tu je re­če­no:
Im­pe­ra­tor i nje­go­vo car­sko ve­li­čan­stvo ga­ran­tu­je da će srp­ski pa­tri­jarh i nje­go­vi ze­mlja­ci, kao i do sa­da, a ta­ko i ubu­du­će bi­ti za­šti­će­ni i slo­bod­ni. Ta­ko­đe se na­da da će ru­ski car omo­gu­ći­ti ri­mo­ka­to­li­ci­ma, ko­ji ži­ve u Ru­si­ji, da ko­ri­ste svu svo­ju slo­bo­du i bu­du bez­bjed­ni i za­to pre­po­ru­ču­je ca­ru da pre­ma nji­ma bu­de bla­go­na­klon i do­bro­du­šan. 
U tom istom do­ku­men­tu po­mi­nje se Ge­or­gi­je Bran­ko­vić, sa­mo­pro­gla­še­ni po­to­mak srp­skih de­spo­ta, ko­ji već ne­ko­li­ko go­di­na tam­nu­je u austrij­skim za­tvo­ri­ma. Austrij­ski dvor je po­klo­nio do­sta pa­žnje G.Bran­ko­vi­ću i još 1670. go­di­ne austrij­ski im­pe­ra­tor mu je do­di­je­lo zva­nje ba­ro­na, za­tim ti­tu­lu gro­fa, a pri­zna­li su ga i žu­pa­nom ili bo­san­skim, srp­skim, bu­gar­skim i hr­vat­skim kra­ljem. 1688. go­di­ne po­sla­li su ga da or­ga­ni­zu­je na usta­nak sve pra­vo­slav­ne Sr­be u bor­bu pro­tiv Tu­ra­ka, ali da svi bu­du pod austrij­skom ko­man­dom i da pri­hva­te po­kro­vi­telj­stvo austrij­ske mo­nar­hi­je. Me­đu­tim, ni­je pri­hva­tio te uslo­ve i od­bio je da bu­de pod ko­man­dom Beč­kog dvo­ra i po­ku­šao je sa­mo­stal­no da or­ga­ni­zu­je usta­nak. Kra­je 1689. go­di­ne bio je uhap­šen i od ta­da je ostao da tru­ne po austrij­skim tam­ni­ca­ma sve do sa­me smr­ti. Ge­or­gi­je Bran­ko­vić je ra­ču­nao na po­moć od Ru­si­je i po­la­gao na­du u nju da će oslo­bo­di­ti srp­ski na­rod od tur­skog po­ro­blji­va­ča i imao vje­ru u ru­skog ca­ra Pe­tra. U pe­ri­o­du za­ro­blje­ni­štva Bran­ko­vić je mo­lio Pe­tra I da ga oslo­bo­di iz za­to­če­ni­štva. 
Srp­ski mi­tro­po­li­ti, epi­sko­pi i osta­la sve­šte­na li­ca iz srp­skih ze­ma­lja stal­no su pi­sa­li mol­be za „mi­lo­sti­nju“ ru­skom ca­ru i sko­ro uvi­jek do­bi­li tra­že­nu po­moć. 
Ova mol­ba iz 1703. go­di­ne mi­tro­po­li­ta Je­fre­ma Jan­ko­vi­ća Pe­tru I od­no­si se na „mi­lo­sti­nju“, ko­ja je bi­la po­treb­na za adap­ta­ci­ju ma­na­sti­ra sv. Tro­ji­ce u Plje­vlji­ma na ri­je­ci Bre­zni­ci. 
„Sa Bož­jom po­mo­ći i mi­lo­šću, naj­ljep­šoj car­skoj kru­ni, naj­po­bo­žni­jem i naj­ve­ćem sa­mo­dr­šcu, ve­li­kom ca­ru i mo­skov­skom go­spo­da­ru i ve­li­kom kne­zu Pe­tru Alek­se­je­vi­ču, za­po­vi­jed­ni­ku i vla­da­ru ci­je­le Ve­li­ke, Ma­le i Bi­je­le Ru­si­je i nek Bog sa­ču­va Va­še car­sko ve­li­čan­stvo još mno­go go­di­na! 
Mi­lo­sti­vi go­spo­da­ru, od kad su me is­tje­ra­li rim­ski uni­ja­ti iz mo­je epi­sko­pi­je, mno­go sam se tru­dio i za­la­gao kod će­sa­ra da se vra­tim u svo­ju epi­sko­pi­ju, ali sve je bi­lo uza­lud. I ta­ko sam osta­vio svoj ma­na­stir i ob­reo se pod tur­skom vla­šću i do­šao da ži­vim sa ne­kim dru­gim mo­na­si­ma. Pri­ti­snu­ti smo ve­li­kim si­ro­ma­štvom i bi­je­dom, a Tur­ci vr­še po­ha­re i na­si­lja nad Sr­bi­ma i nad na­šim ma­na­sti­rom. U rat­nim po­ho­di­ma Tu­ra­ka sva srp­ska ze­mlja je opljač­ka­na, a ma­na­sti­ri ra­zo­re­ni. I od kad smo sklo­pi­li mir sa Njem­ci­ma, na­sto­ji­mo da sve ob­no­vi­mo, oku­pi­mo bra­ću i mo­na­he, na­ba­vi­mo knji­ge i cr­kve­nu odje­ću, ali ne­ma­mo po­mo­ći ni­ot­ku­da i ni od ko­ga, osim od Bo­ga je­di­no­ga. Ipak, na­da­mo se u Va­še car­stvo, da će­te se smi­lo­va­ti, po­moć pri­pre­mi­ti i mi­lo­sti­nju da­ti. Zbog to­ga, mi­lo­sti­vi Go­spo­da­ru, ja Vas mo­lim i sa ra­do­šću lju­bim Va­šu car­sku ru­ku, bu­di­te ve­li­ko­du­šni i daj­te za moj ma­na­stir mi­lo­sti­nju i sa­ža­li­te me­ne, Va­šeg bi­jed­nog vjer­ni­ka, ko­ji je prog­nan iz svo­je epi­sko­pi­je i ži­vi u si­ro­ma­štvu, ko­ji čak ne­ma ni mo­na­šku odje­ću, a ka­mo­li ar­hi­je­rej­sku. Još Vas mo­lim, go­spo­da­ru, da za naš sve­ti ma­na­stir Tro­ji­ce u bli­zi­ni Plje­va­lja na ri­je­ci Bre­zni­ci da­te mi­lo­sti­nju za nje­go­vu adap­ta­ci­ju i ure­đe­nje i da da­te pro­pu­sni­cu na­šim mo­na­si­ma da mo­gu sva­kog lje­ta do­la­zi­ti za do­go­vo­re­nu mi­lo­sti­nju. Osta­je­mo vjer­ni Va­šoj ve­li­koj ca­re­vi­ni i Va­šim ve­li­ko­du­šnim i uz­vi­še­nim sve­to­po­čiv­šim car­skim ro­di­te­lji­ma. 
Is­kre­ni vjer­nik Je­frem, srp­ski epi­skop u ma­na­sti­ru sv. Tro­ji­ce. Svo­je­ruč­no“. 
7. fe­bru­a­ra 1705. go­di­ne epi­skop Je­frem je do­bio po­moć iz car­ske bla­gaj­ne: mi­tro­po­lit 30 ru­ba­lja, pop i dvo­ji­ca đa­ko­na po 17 ru­ba­lja, a za ma­na­stir­ske po­tre­be 100 ru­ba­lja i kr­zno od sa­mu­ra. 
Kra­jem XVII i po­čet­kom XVI­II vi­je­ka otvo­ri­la se no­va eta­pa sa­rad­nje u me­đu­sob­nim od­no­si­ma Ru­si­je i na­ro­da sa Bal­kan­skog po­lu­o­str­va. Slo­ven­ski na­ro­di su tra­ži­li moć­nog i uti­caj­nog po­kro­vi­te­lja za kon­so­li­da­ci­ju sna­ga i kre­nu­ti u rat pro­tiv Tu­ra­ka. Sr­bi su sve če­šće upi­ra­li svoj po­gled u prav­cu pra­vo­slav­ne Ru­si­je. Srp­ske epar­hi­je su do­bi­ja­le ma­te­ri­jal­nu po­moć, knji­ge, stva­ri, cr­kve­nu odje­ću i nov­ča­nu po­moć od Ru­si­je, ali im je bi­la još po­treb­ni­ja po­dr­ška Ru­si­je, da za­šti­ti in­te­re­se pra­vo­slav­nih Sr­ba u me­đu­na­rod­noj po­li­ti­ci u Evro­pi. 
(Na­sta­vi­će se) 

Srbi na službi kod ruskog caraNatalija Danilovna Bludilina, doktor filoloških nauka iz Moskve, u svojoj studiji o pomoći Rusije srpskim zemljama za vrijeme vladavine Petra Velikog, od kraja XVII do prve četvrtine XVIII vijeka, publikovala je istorijska dokumenta, koja ukazuju na uzajamne veze koje su ostvarivane na duhovnom i kulturnom polju, i analizirala vojno-političku situaciju, koja je bila složena i dramatična i u jednoj i u drugoj državiNa­ta­li­ja Da­ni­lov­na Blu­di­li­na, dok­tor fi­lo­lo­ških na­u­ka iz Mo­skve, u svo­joj stu­di­ji o po­mo­ći Ru­si­je srp­skim ze­mlja­ma za vri­je­me vla­da­vi­ne Pe­tra Ve­li­kog od kra­ja XVII do pr­ve če­tvr­ti­ne XVI­II vi­je­ka, pu­bli­ko­va­la je isto­rij­ska do­ku­men­ta, ko­ja uka­zu­ju na uza­jam­ne ve­ze, ko­je su ostva­ri­va­ne na du­hov­nom i kul­tur­nom po­lju i ana­li­zi­ra­la voj­no-po­li­tič­ku si­tu­a­ci­ju, ko­ja je bi­la slo­že­na i dra­ma­tič­na i u jed­noj i u dru­goj dr­ža­vi
Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ 
U sep­tem­bru 1704. go­di­ne srp­ski pu­kov­nik Pan­te­lej­mon Bo­žić po­sje­tio je Mo­skvu sa ci­ljem da stu­pi u slu­žbu kod ru­skog ca­ra. ( Bo­žić je bio po­znat još od 1699. go­di­ne kao voj­ni ko­man­dant iz Ti­te­la i kao član de­le­ga­ci­je, ko­ja je išla u Beč da mo­li za oslo­ba­đa­nje Ge­or­gi­ja Bran­ko­vi­ća.) Di­rek­tan za­da­tak P. Bo­ži­ća, ko­je­ga su po­sla­li Sr­bi, bio je da u pre­go­vo­ri­ma za­tra­ži po­moć za srp­ske do­se­lje­ni­ke, ko­ji su bi­li pod austrij­skom vla­šću, da ih Ru­si­ja pri­mi pod svo­je po­kro­vi­telj­stvo i da se sta­ve pod ko­man­du ru­ske dr­ža­ve u bor­bi pro­tiv Tu­ra­ka. On je sa so­bom do­nio i pi­smo od je­ru­sa­lim­skog pa­tri­jar­ha Do­si­fe­ja. 
U Upra­vi za ino­stra­ne po­slo­ve na­la­zi se mol­ba srp­skog ka­pe­ta­na Pan­te­lej­mo­na Bo­ži­ća, ko­ja je za­ve­de­na 20. sep­tem­bra 1704. go­di­ne, ko­ji je do­pu­to­vao u Ru­si­ju sa pro­pu­sni­com get­ma­na I.S. Ma­ze­pi i pre­po­ru­kom za pri­jem u slu­žbu kod ru­skog ca­ra. 
20. sep­tem­bra 1704.go­di­ne u Upra­vu ino­stra­nih po­slo­va pri­ja­vio se go­spo­din Pan­te­lej­mon Bo­žić, gra­đa­nin Ti­te­la iz Sr­bi­je sa pro­pu­sni­com get­ma­na Iva­na Ste­pa­no­vi­ča Ma­ze­pi. 
U mol­bi je pi­sa­lo da je vjer­nik po grč­kom za­ko­nu, da je gra­đa­nin gra­da Ti­te­la, ko­ji se na­la­zi pod vla­šću će­sa­ra. U tom gra­du je bio voj­ni ko­man­dant, otac mu je bio tr­go­vac, a on Pan­te­lej­mon je pr­vo slu­žio kao voj­nik u će­sa­re­voj voj­sci oko po­la go­di­ne, za­tim je bio vod­nik, po­sli­je to­ga po­ruč­nik i ka­pe­tan, a bio je i pu­kov­nik u će­sa­re­voj voj­sci i bo­rio se pro­tiv tur­skog sul­ta­na i na kop­nu i na mo­ru. Sve je to pi­sa­lo u mol­bi, što je i po­svje­do­čio ča­sni je­ru­sa­lim­ski pa­tri­jarh Do­si­fej svo­jim pi­smom, ko­je je on do­nio sa so­bom i ono se sa­da na­la­zi kod nje­ga. I on je do­šao u Mo­skvu, na­gla­ša­va­ju­ći da je pra­vo­sla­vac, da bu­de na uslu­zi ve­li­kom go­spo­da­ru i pri­hva­ti slu­žbu ka­kvu mu god od­re­di car. 
Ka­pe­tan Pan­te­lej­mon Bo­žić po­ka­zao je pi­smo sa pre­po­ru­kom od ča­snog je­ru­sa­lim­skog pa­tri­jar­ha Do­si­fe­ja i pre­dao „tri za­pe­ča­će­na pi­sma kao do­kaz” , ko­ja je do­bio u Be­ču u ok­to­bru 1699. go­di­ne od austrij­skih voj­nih ko­man­da­na­ta: od će­sa­re­vog ko­man­dan­ta mar­ša­la pje­ša­di­je Asa­bal­di­ja, od nje­go­vog za­mje­ni­ka gro­fa Aka­pra­ra i od glav­nog ar­ti­lje­rij­skog ge­ne­ra­la gro­fa Asta­ren­ber­ka, ko­ji su ga oka­rak­te­ri­sa­li kao hra­brog voj­ni­ka i is­ku­snog voj­nog ko­man­dan­ta. 
Ukaz Pe­tra I od 12.ja­nu­a­ra 1710. go­di­ne, upu­ćen mo­skov­skom ko­man­dan­tu M.P. Ga­ga­ri­nu, o na­sta­nji­va­nju Pan­te­lej­mo­na Bo­ži­ća sa pri­do­šlim Sr­bi­ma sa njim u Po­krov­sku uli­cu u Mo­skvi. 
„ 12.ja­nu­a­ra 1710.go­di­ne po na­re­đe­nju ve­li­kog ca­ra i go­spo­da­ra Pe­tra Alek­se­je­vi­ča, ve­li­kog kne­za Ve­li­ke, Ma­le i Bi­je­le Ru­si­je i sa­mo­dr­šca po­slat je ukaz pred­sjed­ni­ku i mo­skov­skom ko­man­dan­tu i Si­bir­skih pro­vin­ci­ja Ma­tve­ju Pe­tro­vi­ču Ga­ga­ri­nu sa či­nov­ni­štvom. 
Ve­li­ki go­spo­dar Pe­tar Alek­se­je­vič i ve­li­ki knez ci­je­le Ve­li­ke, Ma­le i Bi­je­le Ru­si­je na­re­dio je da se Sr­bi­nu Pan­te­lej­mo­nu Bo­ži­ću, ko­ji je do­šao sa svo­jim lju­di­ma da tu osta­nu, od­re­di slo­bod­na i pri­stoj­na ku­ća u Po­krov­ki, gdje će on da ži­vi ne­ko vri­je­me, sve dok bu­de u Mo­skvi. Hra­nu tim lju­di­ma or­ga­ni­zo­va­ti u tvom gar­ni­zo­nu, a ovaj Sr­bin bi­će u Mo­skvi na­ve­de­nog da­tu­ma i sa njim će bi­ti tri čo­vje­ka. Iz­vr­ši­ti na­re­đe­nje ve­li­kog go­spo­da­ra. 
Pi­sar: Mi­haj­lo Ro­do­sta­mov 
Po­slo­ve za­vr­šio: La­vren­ti­je Pro­to­po­pov 
Ovaj ukaz je pre­dao pi­sar Ja­kov Šće­ti­njin 12. fe­bru­a­ra”.
P. Bo­žić je ostao u Ru­si­ji na voj­noj slu­žbi i isto­vre­me­no po­stao opu­no­mo­će­nik i iz­vje­sti­lac ca­ra Pe­tra po pi­ta­nji­ma Sr­ba, za šta su ga pred­lo­ži­li i iza­bra­li na cr­kve­nom sa­bo­ru i od stra­ne vr­hov­ne ko­man­de srp­skog na­ro­da, ko­ji je odr­žan 1708.go­di­ne u ma­na­sti­ru Kru­še­dol, a sa tog sa­bo­ra je bio po­slan Hri­sto­for Tu­tri­no­vić sa pi­smi­ma u Mo­skvu. 
Za­pis od 7. ja­nu­a­ra 1713.go­di­ne u Se­na­tu o do­dje­li ku­će za sta­no­va­nje pu­kov­ni­ku M. Mi­lo­ra­do­vi­ću na Po­krov­ki u Mo­skvi i nov­ča­nih sred­sta­va na osno­vu na­red­be Pe­tra I. 
„U pi­smu dr­žav­nog kan­ce­la­ra gro­fa Ga­vri­la Ivanoviča Go­lov­ki­na, upu­će­no Se­na­tu iz De­mi­na od 26.no­vem­bra pro­šle 1712.go­di­ne, a do­bi­je­nog 3.ja­nu­a­ra 1713.go­di­ne u Mo­skvi pi­še: 
Nje­go­vo car­sko ve­li­čan­stvo je skre­nu­lo pa­žnju na go­spo­di­na pu­kov­ni­ka M. Mi­lo­ra­do­vi­ća, ko­ji je upo­znao nje­go­vo car­sko ve­li­čan­stvo sa nje­go­vim slu­žbo­va­njem, o če­mu je go­spo­din Ra­gu­zin­ski oba­vi­je­stio i de­talj­no upo­znao dr­žav­ni Se­nat, jer je on za­du­žen za nje­ga da ga pro­pra­ti i da pu­kov­nik bu­de u Mo­skvi, dok ga nje­go­vo ve­li­čan­stvo ne iz­vo­li po­sta­vi­ti na slu­žbu kod nje­ga. Car­sko ve­li­čan­stvo je na­re­di­lo da mu se da smje­štaj i no­vac za pri­sto­jan ži­vot u Mo­skvi. Kad taj pu­kov­nik do­đe u Mo­skvu sa svo­jim lju­di­ma, ko­ji će da osta­nu sa njim, tre­ba ga pri­ja­vi­ti Se­na­tu, da­ti mu ku­ću i 20 ru­ba­lja mje­seč­no za hra­nu, sve dok ne bu­de po­sta­vljen na slu­žbu. A kad se Nje­go­vo ve­li­čan­stvo iz­vo­li vra­ti­ti iz ovih kra­je­va u svoj dvor, bi­će uči­nje­no po­sta­vlja­nje”. 
Uka­zom Pe­tra I od 30. mar­ta 1714. go­di­ne pu­kov­nik M. Mi­lo­ra­do­vić je bio na­gra­đen por­tre­tom sa li­kom ca­ra Pe­tra I, ukra­šen di­ja­man­ti­ma. 
(Na­sta­vi­će se) 

PRE­VEO I PRI­RE­DIO: 
VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ